Srbija ima velikih problema sa poštovanjem i sprovođenjem Zakona o dobrobiti životinja, pre svega kada su u pitanju napuštene životinje, naročito psi. Zakon se ne poštuje a još teže ili bolje nikako primenjuje u praksi, sistem kontrole ne funkcioniše, to jest još uvek je u prelaznoj fazi koja traje nesrećnih četrnaest godina.
U masi slučajeva ovo stanje čak i podstiče još gore neodgovorno i okrutno ponašanje ljudi jer znaju da ih kazna neće stići, naravno , jer je mrtvo slovo na papiru. Tako vlasnički “ljubimci” vrlo često slobodno šetaju ulicama, a navodni vlasnik svoje “vlasništvo” vidi u tome što ih hraniti komadom buđavog hleba i daje im da prespavaju u nekom sklepanom kućerku ili buretu ili u nekom zajedničkom dvorištu na metar lanca. Pet biznis je jedan od fenomenalno razvijenih i rastućih biznisa na svetu i trendovi se menjaju u svim pravcima i nijansama. Ova činjenica je otvorila i masu pitanja.
Recimo u nekim manje očiglednim situacijama, traže se donacija u vidu hrane , većinom novca, a novac ide direktno na privatni račun ili džep pa šta ostane za nesretnu životinju. A mnogima ni ovo nije dovoljno,pa su osmislili još mnogo drugih načina kako da dođu do profita na račun napuštenih pasa. I naravno razrađen biznis kada se pojavi građanin sa tvrdnjom da je zadobio povredu od ujeda psa na ulici, tada je, skoro izvesno da će opština biti prinuđena da isplati novac na ime pretrpljene štete tom povređenom građaninu bez doktorskog uverenja i tome slično ili ipak donese neku potvrdu lekara o navodnoj povredi – ujedu i za nadležne to je dovoljno…
Skoro da ne postoji grad u čijem budžetu nema te vrste rashoda. Sav taj novac potrošen na isplatu mase lažnih povreda otet je od ostalih građana a mogao bi se mnogo pravednije i korisnije iskoristiti. I za očekivati je da će povećanje troškova te vrste biti sve veća i veća jer su građani shvatili da je parnični postupak za naknadu štete te vrste siguran put do zarade i za njih i za advokate u čijem budžetu nema te vrste visoko cifrenog rashoda.
Mnogo je lažnih prijava i evidentno je da su neki građani našli lak način zarade, zahvaljujući postupcima za koje su sigurni da će ih dobiti ako prilože “dokaz”od lekara ili još dovedu i “svedoke”. Naknadu na ime pretrpljene štete od opštine dobijali su i oni koje je ujeo ko zna čiji pas u udaljenim ruralnim područjima i pod ko zna kojim i kakvim okolnostima ali i oni koji su pali sa bicikla. Čitav lavirint pandorine kutije nesrećnih napuštenih životinja…. A u taj lavirint Pandorine kutije ugrađeni su svi oni čije stope smrde nečoveštvom, neljudi koji u skladu sa skorojevićko primitivnom tradicijom pse vide kao NEŠTO sto služi nečemu a ne iziskuje previše, kao “alarm” na metar lančuge, produžavanje i pothranjivanje bolesno frustriranog libida i patološki bolesnim klađenjem u borbama pasa,jamarenjima, lovu, besomučnom štancanjem gde se štenad prodaje po svim vrstama pijaca natrpani u kaveze i kutije po vrućinčini ili jezivoj hladnoći,a sve one neželjene štence koji se eto tako dese – izbacuju- bacaju po kantama za đubre u dobro zavezanim najlon kesama, u kutijama po žbunjima i šumama, po autoputevima, gde god im na morbidno primitivan um padne, jer sterilizacija, kastracija je za Boga miloga neprirodna!
A sa druge je strane je ona vrsta ljudi koja ove nesretnike pronalazi,koji čine sve sto može učiniti da ih spase iz ambisa agonije i mračne smrti i nadju im stalni dom. Borba sa vetrenjačama, Sizifov posao jer je ovih nesretnih duša izbačenih sve više i više, a i broj patoloških primitivnih i morbidno zlih dvonožnih kreatura se virusno ekspanzivno uvećava sa spektrom apokaliptičnih ideja. A sve je i dalje u tom takozvanom “prelaznom” ciklusu raznoraznih programa i strategija.